Капустница () је слика руског, совјетског и америчког уметника Николаја Фешина (219 x 344 cm).Ключевская Е. П. и Цой В. А. (1992). Каталог [Николай Иванович Фешин] (на језику: руски). Казань: Государственный музей изобразительных искусств Республики Татарстан, Татарское газетно-журнальное издательство. Платно приказује сцену из свакодневног живота у руском селу и малим провинцијским градовима почетком 20. века. Приказује традицију капустнице („радови око купуса”), комунални рад на сољењу (кисељењу) купуса за зиму.
Године 1909, постала је његов дипломски рад на завршној години Више уметничке школе при Империјалној академији уметности. Уметник је за њу добио златну медаљу. Кандидаткиња историје уметности Галина Тулузакова назвала је ову слику „најзначајнијом и најхармоничнијом” вишефигуралном композицијом овог уметника. Капустница је једно од само четири велика жанровска дела Николаја Фешина. Тренутно је део колекције и представљена је у сталној поставци Научно-истраживачког музеја () Руске академије уметности у Санкт Петербургу.
Слика Капустница била је представљена на две велике предреволуционарне изложбе у Санкт Петербургу и Венецији, где су је приметили ликовни критичари и публика. О овој слици Николаја Фешина постоји обимна научна и популарна литература, коју су написали и совјетски и руски историчари уметности. Рад уметника на платну је добро документован и описан у мемоарима бројних савременика.
Сољење купуса у животу руских сељака мини|Припрема купуса за зиму. Фотографија са краја 19. века.
Руски сељаци су имали концепт толока (историчар уметности и кустос музеја (1879–1956) називао је овај обичај подмога (), „помагање”). Толока је представљала помагање мештанима у пословима које нису могли сами да обаве. Таква помоћ је била уобичајена приликом жетве и косидбе сена, као и у припреми поврћа за зиму. Толока је служила и као вид забаве за младе сељаке. Толоке у којима су учествовале сељанке биле су капустки (или капустница) и супрјадки (предење предива). Капустница — помоћ у припреми купуса за зиму — организована је не само на селу, већ и у малим провинцијским градовима. Организована је сваке године поводом Крстовдана (14. [27.] септембра). Рад је обично трајао више од две недеље и завршавао се тек на Покров (1. [14.] октобра), када је обично почињала сезона свадби у селу. Обично је било позвано 10 до 15 девојака (овај број је зависио од жетве и, сходно томе, очекиваног обима посла) спремних за удају. Након завршетка посла у једној кући, девојке би често прелазиле у другу. Оне су се лепо облачиле за посао, очекујући да ће привући пажњу својих вршњака, и доносиле су сатаре за сечење купуса.
Када би радници стигли, домаћини би поставили посебан сто за ужину. Момци би долазили непозвани, обично доносећи слаткише. Нису само гледали девојке како раде, већ су им и помагали: затварали су бачве напуњене купусом и носили их у подрум. Били су задужени и за забављање девојака шалама и комплиментима. Увече, после посла, људи су обично организовали кола, традиционално названа хоровод.
Приказ на платну мини|Капустница. Фрагмент десног дела слике. Тема слике био је епизода из живота руског села. Цело село се окупља да соли купус за зиму. Слика спаја празничну радост и суморност монотоног физичког рада, здравље и беду, лепоту и ружноћу. Догађаји на слици одвијају се у сеоском дворишту. Сељаци су већ прилично топло обучени. Изнад дрвених кућа налази се уски појас светлог и ведрог неба. Комшије су се окупиле да рендају купус на традиционалан начин. Једна жена и дечак секу корење купуса. Иза дечакових леђа налази се високо дрвено корито за сечење купуса. Домаћини су већ почели да чашћавају раднике.
Уметник је распоредио фигуре у полукруг, што је „најјаснији израз јединства радње”. Сељанке љуште и секу купус, једна девојка нуди радницима бокал са вотком, деца користе гужву да једу корење купуса, мушкарци и тинејџери су „везани за корито са исецканим купусом, које један мали дечак вуче из све снаге”. Слика је испуњена буком, смехом и разговором. Лица фигура су гротескна, понекад искривљена до ружноће, што је уметник намерно нагласио. Галина Тулузакова је, међутим, приметила да Фешинова гротескност не изгледа као карикатура, већ потврђује јединство лепог и ружног. На слици постоје и хумористични детаљи. На пример, корито са купусом стоји на кутији са натписом „Казањ”, а посматрач може да види само шарену сукњу нагнуте сељанке на левој ивици платна, па неће одмах схватити шта је приказано на овом фрагменту. Лице бебе поред лавора мами осмех публици.
Пјотр Дуљски је нагласио два главна плана на платну: у првом плану са леве стране стоји добро ухрањена сељанка са купусом и ножем. Купус је разбацан по земљи испред ње. Дуљски је приметио да се тип жене на слици понавља у приказима неколико фигура, и сугерисао је да је Фешин можда користио исти модел за више женских фигура. Тачно преко пута сељанке налази се дечак који сече листове купуса. Иза првог плана, уз померање ка центру платна, налази се сцена послужења — девојка са послужавником на којем су чашице вотке нуди пиће радницима и њиховим помагачима. Даље десно, Фешин је насликао сцену сечења купуса.
Историја настанка слике
Николај Фешин 1909. године мини|Николај Фешин са студентима Казањске уметничке школе, 1908. У другом реду, други слева је Фешин, десно од њега је Александар Соловјов. Слику је уметник насликао 1909. године као завршни рад на петој години студија на Вишој уметничкој школи Империјалне академије уметности.Могильникова Г., ур. (1975). Диплом Николая Фешина. Санкт-Петербург 16 дня 1909 г. / Список поощрения Н. И. Фешина за время его обучения в Высшем художественном училище. Николай Иванович Фешин. Документы, письма, воспоминания о художнике: сб. (на језику: руски). Л.: Художник РСФСР. Ключевская, Е. П. (1992). Николай Иванович Фешин // Каталог произведений Н. И. Фешина до 1923 г. (на језику: руски). Казань: Государственный музей изобразительных искусств Республики Татарстан, Татарское газетно-журнальное издательство.
Галина Тулузакова је написала да се Николај Фешин коначно формирао као уметник на Академији након што ју је Иља Рјепин напустио 1907. године (Фешин је био његов ученик од 1902). Од Рјепина је преузео интересовање за жанровско сликарство и психолошки портрет, технике потеза четкицом и приближио се импресионизму. На Академији и од Рјепина научио је моралне принципе који ће водити његов рад дуги низ година: саосећање према обичним људима, хуманизам и веру у трансформативну моћ уметности. Још један извор Фешинове инспирације у то време била је уметничка атмосфера Санкт Петербурга почетком 20. века: слике уметника из удружења Мир искуства, Савеза руских уметника и први експерименти будућих сликара руске авангарде такође су утицали на формирање погледа на свет аутора Капустнице.
Уметник Никита Сверчков — Фешинов ученик у Казањској уметничкој школи 1909. године — описао га је као витког младића плаве косе који је ходао лаким и брзим кораком. Фешин је носио косоворотку (руску традиционалну кошуљу) и сако без кравате (или блузу са џеповима) и тамне панталоне. Сверчков је приметио Фешинов поносан поглед, енергију и вољу. Изгледао је као обичан радник, али у његовим очима „горела је ватра стваралачке инспирације”. Један савременик је тврдио да Фешин није био леп (чак су га због земљаног тена звали „колач од ораха”), али га је због његовог шармантног осмеха народ волео.
Припреме за стварање Капустнице мини|Фрагмент слике Николаја Фешина Капустница Историчар уметности и локални историчар Пјотр Дуљски написао је да је Николај Фешин добио идеју да наслика Капустницу 1907. године. Стварању слике претходио је дуг период рада уметника, прикупљања материјала на терену, одређивања боја и композиције. Верује се да је уметник сакупљао материјале у селу Пушкарка близу Арзамаса припремајући се за будући завршни рад.Ключевская, Е. П. (1992). Выставки // Каталог произведений Н. И. Фешина до 1923 г. (на језику: руски). Казань: Государственный музей изобразительных искусств Республики Татарстан, Татарское газетно-журнальное издательство. Дмитриј Серјаков, студент историје уметности, тврдио је да је уметник дошао у Пушкарку да прави скице и да је управо ту добио идеју за платно. Николај Фешин је направио бројне скице оловком, студије и скице композиција у техници уљаног сликарства. До данас, стручњацима су позната само два цртежа — Сељанка (Млада жена са послужавником) (1909, папир, угаљ, 22 × 16 инча) и Сељанка у јакни (1909, папир, угаљ, 23 × 14 инча). Оба су дуго била у приватној колекцији Ије Фешине, уметникове ћерке, у Таосу, Њу Мексико у Сједињеним Америчким Државама. Позната је и скица пастелом (1909, папир, пастел, 64 × 43 cm, Самарски регионални уметнички музеј, Ж-902, скица је стигла 1956. из Министарства културе РСФСР)Ключевская Е. П. и Цой В. А. (1992). Каталог [Николай Иванович Фешин] (на језику: руски). Казань: Государственный музей изобразительных искусств Республики Татарстан, Татарское газетно-журнальное издательство. и три или четири скице гвашом (Државни музеј ликовних уметности Републике Татарстан) Капустница (1909, папир, туш, гваш, величина листа — 23.5 × 33.2 cm, величина цртежа — 14.2 × 23.9 cm, инв. г-1844), Капустница (1909, папир, картон, туш, гваш, 22.9 × 34 cm, 15.5 × 27 cm, инв. г-1834), Капустница (1909, папир, гваш, величина листа — 23.5 × 33.4 cm, величина фигуре — 15 × 27 cm, инв. г-1848).Ключевская Е. П. и Цой В. А. (1992). Каталог [Николай Иванович Фешин] (на језику: руски). Казань: Государственный музей изобразительных искусств Республики Татарстан, Татарское газетно-журнальное издательство. Књига Истраживачки музеј Академије уметности СССР-а наводи само три скице, иако је Галина Тулузакова у својој докторској дисертацији писала о четири. Све оне потичу из колекције Н. П. Гречкина (а пре тога из колекције С. П. Бељковича) и купио их је Казањски музеј 1978. године. Ове скице су биле представљене на изложби у престоници Татарстана 1991. године.Каталог выставки // Николай Фешин. Каталог выставки произведений Н. И. Фешина в Государственном музее изобразительных искусств Республики Татарстан 22 ноября 2006 — 20 января 2007, Живопись. Графика. Скульптура. Декоративно-прикладное искусство, Казань: Заман, 2006,
Руски совјетски „новосељачки песник” и уметник, последњи председник друштва Передвижници и први председник Асоцијације уметника револуционарне Русије — Павел Радимов — присећао се да му је у првим годинама познанства са Николајем Фешином овај показао комплет скица за дванаест својих дела. Међу њима су биле скице за Капустницу. Радимов је написао да је уметник касније креирао своја платна на основу ових скица.
Године 2017, након рестаурације у Сверуском центру за научна истраживања и рестаурацију И. Е. Грабар, скице за Капустницу представљене су на привременој изложби ове институције, заједно са другим делима Николаја Фешина.Николай Фешин: живопись и графика русского периода. Культобзор (17. 2. 2017). Датум приступа: 23. 10. 2020. Архива: 26. 10. 2020. На изложби 2006-2007. биле су представљене чак и пре почетка рестаурације.
Галина Тулузакова сматрала је два припремна цртежа угљем за Капустницу, која приказују сељанке, завршеним графичким делима. Један од њих је слика жене која држи тањир у рукама. Нацртан је са неколико линија дуж контура фигуре, руку и марамице. Фигура, међутим, ствара илузију запремине. Линије откривају конструкцију тела, детаљно описујући захтеве анатомије. Цртеж је лаконски, али су градације линија разноврсне. Неке су дебеле и црне, док су друге танке и једва видљиве. Линије се повинују немирном ритму, а бели простор папира ствара илузију прозрачног окружења.
Рад на слици мини|Главна фасада Казањске уметничке школе, где је Николај Фешин радио на платну, на предреволуционарној разгледници.